Napisao politika.rs ponedeljak, 20 februar 2012 10:42

Nedavna poruka s profila muftije Muamera Zukorlića više je nego ružan dokaz kako se istorijska istina kastrira a prošlost zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe

Ne može se poreći pravo muftije Muamera Zukorlića da o svemu iznese svoj sud, ali ovaj verski uglednik, koristeći se tim pravom, sebi često prigrabi pravo poricanja istine, ignorisanja istorijskih činjenica i vešte manipulacije javnim mišljenjem.

Izraz ovog poslednjeg je i „čestitka“ koja se povodom Dana državnosti Srbije 15. februara našla na Fejsbuk profilu muftije Zukorlića.

Podsetimo, objavljena je sledeća tvrdnja:

„Povodom 200 godina od Prvog srpskog ustanka, povodom genocida nad 100.000 muslimana šeher Biograda, šeher Užica, šeher Valjeva, šeher Niša, šeher Karan(o)vca (danas Kraljevo) i šeher Sjenice od strane Karađorđa Petrovića i njegovih hajduka – srušenih 500 džamija u Smederevskom sandžaku (Beogradskom pašaluku ili današnja centralna Srbija) i dana državnosti Republike Srbije 15. februara – ’SRETENJE ZLOČINACA’...“

U ovih nekoliko redova istina je poreknuta i falsifikovana, istorijske činjenice su ignorisane a status poruke svedoči o veštoj manipulaciji javnošću.

Uprkos oštrim reakcijama, iako izvanredan znalac moći medija, muftija Zukorlić je, naime, odlučio da ćuti – nije saopštio da li je poruka njegova ili su autori njegovi privrženici.

Portparol Islamske zajednice Samir Tandur je izjavio da iza profila na kome se pojavio sporni status ne stoji Zukorlić, mada je tačno da muftija Zukorlić ne doživljava Sretenje kao državni praznik Srbije.

„Mi smatramo da je period Prvog srpskog ustanka nešto na šta treba baciti dodatno svetlo. Istorijska je činjenica da su u tom periodu počinjeni brojni zločini nad nesrpskim življem. Došlo je vreme da bez emocija razgovaramo o našoj zajedničkoj istoriji. Da se istorija prepusti istoričarima, a ne da se zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe“, izjavio je Tandur medijima.

Preneo je, očito, stav samog Zukorlića, stav kome se naizgled ništa ne može prigovoriti, ali neke momente treba da podvučemo.

Kritička istoriografija na Prvi srpski ustanak „baca dodatno svetlo“ duže od dva stoleća; jesu počinjeni „zločini nad nesrpskim življem“ ali se ne mogu ignorisati zločini nad Srbima; nužni su i razgovori o „našoj zajedničkoj istoriji“, a istoriju treba „prepustiti istoričarima“.

Fejsbuk poruka je, nažalost, u punoj nesaglasnosti s navedenim i više je nego ružan, čak je skaredan, dokaz kako se istorija „zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe“.

U samo nekoliko redaka te poruke, u njenom osloncu na ključnu reč „genocid“, destilisano je toliko neodgovornih tvrdnji i neistina da bi ih se postideo i sam baron Minhauzen.

Sva srpska revolucija i borba za slobodu i nezavisnost, pokrenuti pod vođstvom Karađorđa Petrovića, na Sretenje 15. februara 1804. godine, označeni su kao „sretenje zločinaca“ i to zločinaca genocidne vrste.

Takav stav je nova ilustracija činjenice da je u poslednjih nekoliko decenija reč „genocid“, zbog učestale upotrebe, nepromišljenosti i neodgovornosti, gotovo svedena na besmisao. Na jednoj strani se zato gubi iz vida prilično jasan sadržaj pojma „genocid“, a na drugoj strani se podstiče zadovoljenje najprizemnijih ambicija, kojima je koren u skučenim vidicima, u manipulaciji, u nezajažljivim apetitima za moć, u razornom slepilu dnevne politike. U konačnici sve to vodi upravo poricanju istine o genocidu.

Pošto je istina tada manje važna od lanjskog snega, dabome da se na prošlost ne može „bacati dodatno svetlo“, niti se može razgovarati o „zajedničkoj prošlosti“, niti se istorija može „prepustiti istoričarima“.

Upravo suprotno, istina se kastrira, „dnevnopolitičkom zloupotrebom“ pretvara u svoju suprotnost, a protekla vremena i događaji uranjaju u pomrčinu.

Ne vide se, onda, ni vekovi nasilnog verskog preobraćanja i satiranja pravoslavnih Srba, razaranje njihovih spomenika i tradicije.

Zaboravlja se na osnovni zakon Otomanske carevine, Koran-al-Raju, koji je proklamovao drugi Muhamedov kalif Omar ibn al Hatar, pošto je prethodno savladao Persijance 637. godine a onda osvojio i Egipat, Siriju i Palestinu.

Ovom proklamacijom Omar II je hrišćanima i Jevrejima u osvojenim zemljama zabranio gradnju manastira i crkava i obnavljanje hramova, zabranio im je kupovinu zemlje, imanja i kuća, sporenja pred sudovima, jahanje osedlanog konja, nošenje sablje ili nekog drugog oružja, prodaju vina ili držanje vinograda, urezivanje imena na pečate, nošenje krsta ili Biblije, glasan govor u kući (propisao je šaputanje), a groblja nevernika muslimani su mogli da preoru i zaseju.

Zakonik Omara II bio je zamišljen kao sveobuhvatno i najjače oružje u preobraćanju Jevreja i hrišćana u islam. Predstavljao je osnovu turske vladavine u Bosni i Hercegovini sve do 1787. godine.

Srbija predvođena Karađorđem ustala je protiv takve vladavine na Sretenje, 15. februara 1804. godine.

--------------------------------------------------------------------------

Sta­nov­ni­štvo i dža­mi­je

U pla­nu Be­o­gra­da ko­ji je 1789. iz­ra­dio austrij­ski pot­po­ruč­nik Bruš, ucr­ta­no je 15 dža­mi­ja (ne i ču­ve­na Ba­tal dža­mi­ja). Ab­du­lah Ta­lun­džić za­klju­ču­je da se taj broj dža­mi­ja odr­žao i do Pr­vog srp­skog srp­skog ustan­ka, to­kom ko­ga su mno­ge stra­da­le, što je po­tvr­dio i Jo­a­kim Vu­jić, po­sle po­se­te Be­o­gra­du 1826. go­di­ne.

Kri­tič­ki isto­ri­o­graf­ski iz­vo­ri na­vo­de da je pre Pr­vog srp­skog ustan­ka u be­o­grad­skom pa­ša­lu­ku ži­ve­lo ukup­no do 400.000 sta­nov­ni­ka, od če­ga i oko 20.000 „bo­san­skih Slo­ve­na, srp­skog je­zi­ka i mu­sli­man­ske ve­re“, ka­ko je to za­klju­čio bri­tan­ski isto­ri­čar Ste­van K. Pa­vlo­vić. Ovim po­dat­kom ni­su ob­u­hva­će­ni pri­pad­ni­ci tur­skih gar­ni­zo­na.

Blago postupanje

U jednom istorijskom dokumentu iz vremena Prvog srpskog ustanka, baron Dibič navodi:

„Seljački stalež u Srbiji uživa visok stupanj samostalnosti; nema robova (kmetova), pa ni zarobljenih Turaka, s kojima se ovde postupa vrlo blago i dobro“.

Trandafil Duka je pisao:

„Kad Srbi dobiše Beograd, beg Đorđe ukaza Turcima krajnje čovekoljublje. On je ukazao milosrđe ne samo paši nego svim tim đavolima. Osim što je odredio da se svaki dan u boga deli sirotinji hlebac, postaro se i zemlju da obdelavaju za budućnost. Zapovedio je da dadu Turcima trista volova...“

Užasna slika

O onome što se dogodilo u Srbiji posle propasti Karađorđevog ustanka, pošto se zelena zastava ponovo zavijorila na Kalemegdanu 5. oktobra 1813. godine, svedoči Ibrahim Manzur efendija:

„Jedva se doista može verovati koliko su mnogo rogate marve i ovaca imali Srbi, i koliko smo im pootimali. Putovi po Bosni krčali su od stoke i od robova iz Srbije što su u Bosnu terani... Imali smo običaj da se sklanjamo s glavnog puta, da bismo obišli užasnu sliku nekoliko stotina mrtvih telesa, obešenih ili na kolju nataknutih, ili na komade isečenih, kojima ostatke psi glodahu. Toga radi smo se sklanjali po dobru četvrt milje u stranu, jer je toliko trebalo da se izbegne smrad koji zadavaju te lešine“.

Slobodan Kljakić

objavljeno: 20.02.2012.

Komentiraj

Ime: Email:  nemoj obavještavatiobavijesti Naslov:   Molim unesite anti-spam kod sa slike.

Komentari

Dodaj Novi Traži RSS

Powered by !JoomlaComment 4.0alpha3

!joomlacomment 4.0 Copyright (C) 2009 Compojoom.com . All rights reserved."